Amir-agin han
Smailbegovića han
Nalazi se u najstrožem centru Novog Pazara. O vremenu njegove gradnje nema podataka, ali se pretpostavlja da potiče s kraja 17. ili početka 18. veka.
Po svojoj arhitektonskoj koncepciji odstupa od klasičnih građevina ove namene, što ga čini posebno zanimljivim. I kod njega se jasno izdvajaju dve glavne grupe prostorija.
Prvi deo, koji se sastojao iz prizemlja i sprata, služio je za smeštaj i prenoćište putnika. U njega se ulazilo neposredno sa ulice, kroz jedan dobro očuvan ulaz, čija su vrata okovana gvožđem. Za razliku od klasičnih hanova, koji su zbog bezbednosti imali sobe okrenute ka unutrašnjem dvorištu, sobe za prenoćište Amiraginog hana okrenute su prema ulici.
U njih su se smeštali putnici, odnosno trgovci, zajedno sa poslugom, koja im je, najčešće tu pripremali i hranu. Iza ovog dela hana nalazi se drugi deo, mnogo prostraniji. On je prizeman i služio je kao štala za smeštaj kiridžijskih konja, mazgi i kamila. Zidan je kamenom i ćerpičem, sa dva reda drvenih stubova koji su prihvatali krovnu konstrukciju velikog raspona.
U prostranom kompleksu hana nalazi se i niz zanatskih radnji, koje čine tradicionalni okvir ambijentalne vrednosti, a ujedno su i poslednji ostaci nekadašnje ,,tijesne čaršije», odnosno pešačke zone. Amir-agin han je jedan od retkih objekata ove vrste u Republici Srbiji, temeljno konzerviran 70-tih godina 20. veka.
Do oslobođenja Novog Pazara 1912. godine u gradu je bilo dosta hanova i mehana. Hanove su uglavnom koristili trgovci i putnici iz drugih krajeva, ali i ljudi iz okoline Novog Pazara, posebno za pijačni dan koji se održavao utorkom.
U grad su dolazili ponedeljkom i noćivali u hanu, a konje ostavljali u štali hana. Siromašniji putnici su spavali i većim zajedničkim prostorijama, a bogatiji u odvojenim sobama. Na određenim rastojanjima i u znatnom broju, hanova je bilo i na trasama puteva koji su prolazili kroz Novi Pazar.
Han je građevinski objekat iz perioda Osmanskog carstva koji je služio za prenoćište putnika i njihovih karavana. Hanovi su bili zgrade sa štalom za konje, prostorijom za putnike i prostorijom za handžiju. Najstariji pisani izvor o postojanju hana u Bosni i Hercegovini je 1462. godine.
Bilo je hanova van Srbije sa odvojenom sobom i sobom na spratu u kojoj je boravio handžija i noćivali imućniji putnici.
Sobe za imućnije putnike su bile bolje opremljene ćilimima, serdžadom i minderom. Tek od kraja 19. veka se u hanovima koriste kreveti, stolovi i stolice.
Za rasvetu su služile sveće — lojanice. Pred hanom je bila sofa na kojoj bi se prolaznici odmarali. Neki hanovi su imali štalu odvojenu od ostatka objekta.
Han Smailbegovića se nalazio u samom centru Novog Pazara.
Čaršijski prostor započinje mostom nad Raškom, a završavao se hanom „Granata“, izgrađenim sredinom XIX veka, u vreme kada je gradnja u ovom delu Novog Pazara bila najintenzivnija.
Belo okrečenih fasada i sa elementima od drveta (prozori u nizu, tremovi, strehe), han se neposredno vezuje za čaršijske objekte čineći sa njima jedinstvenu gradsku velinu od ambijentalne vrednosti.
Han je izgoreo 2013. godine iako je bio pod zaštitom države.
Ipak, postoje fotografije koje sećaju na njegovu dugu tradiciju i na značaj koji je imao kao spomenik kulture.
Putnici koji su tu svraćali dolazili su iz mnogih krajeva, pripadali su različitim narodima i verama i bavili se raznim poslovima. Među njima je bilo i siromašnih i bogatih, pa čak i plemića. Han je bio mesto susreta i razmene iskustava, gde su se mogli videti brojni običaji i čuti mnogi jezici.
